Mreža Odbora za ljudska prava u Srbiji (CHRIS) nastavlja sa aktivnostima u očuvanju osnovnih ljudskih prava osoba sa invaliditetom u 2011. godini. Uspešni pilot projekat Odbora za ljudska prava u Nišu koji je ostvaren u 2010. i 2011. godini, „Uklonimo barijere – Jednakost za sve“, grana se dalje u četiri gradova gde članice Mreže sprovode svoje aktivnosti.

Projekat „Uklonimo barijere – Jednakost za sve“ je rezultirao usvajanjem nove budžetske linije u budžetu Grada Niša za 2011. godinu za uklanjanje arhitektonskih prepreka koje sprečavaju slobodno kretanje osoba sa invaliditetom. Sada Mreža CHRIS umnožava svoje napore da bi postigla isto u Novom Sadu, Valjevu, Negotinu i Novom Pazaru svojim novim projektom za 2011. i 2012. godinu – „Poštuj različitosti – Jednakost za sve“.

Uklanjanje arhitektonskih prepreka u ovim gradovima će, kako Mreža CHRIS snažno veruje, značiti da se štite osnovna ljudska prava osoba sa invaliditetom, da je smanjen nivo diskriminacije prema njima, i da će se obezbeđivanjem slobodnog pristupa javnim ustanovama i prostorima osobama sa invaliditetom obezbediti preduslovi za njihovo aktivno uključivanje u život lokalne zajednice – da se prema njima ukazuju poštovanje i odnos kao građanima sa jednakim pravima ne samo po zakonu i propisima već i u stvarnom životu.

Samim procesom sprovođenja projekta ostvaruju se još neki vredni efekti:

U posebnom, saradnja Mreže CHRIS sa organizacijama i udruženjima osoba sa invaliditetom i njihove zajedničke aktivnosti će nagnati poslanike u gradskim/opštinskim skupštinama da u budžetima za 2012. godinu predvide zasebne budžetske linije i iznose za uklanjanje arhitektonskih prepreka na objektima koji su odgovornost samouprava u Novom Sadu, Valjevu, Negotinu i Novom Pazaru.

Povrh toga, odgovornost predstavnika tih samouprava u pogledu poštovanja ljudskih prava svih građana kao i primena zakona i propisa u celini će biti izložena javnom ispitu.

Očekuje se povećanje nivoa učešća građana u procesima odlučivanja u vezi njihovih bitnih interesa povećanjem njihovog aktivnog uključivanja u život lokalne zajednice, kao i njihove svesti i solidarnosti po pitanjima diskriminacije osoba sa invaliditetom.

Značajno je i stvaranje partnerstava sa organizacijama osoba sa invaliditetom i organizacijama za ljudska prava i njihovo zajedničko aktivno angažovanje u sprovođenju projekata.

Print PDF

Veoma je mali broj ustanova koje su ispunile većinu kriterijuma i odredbi Pravilnika ali ni one nisu apsolutno prilagođene za korišćenje od strane osoba sa invaliditetom.

Samo iz nekih odgovora se može zaključiti da su ustanove upoznate sa odredbama Pravilnika o uslovima za planiranje i projektovanje objekata u vezi sa nesmetanim kretanjem dece, starih, hendikepiranih i invalidnih lica’’ (S. glasnik RS, br.18/97), dok su ostali odgovori dobrim delom subjektivna procena lica koje je odgovaralo na pitanja u ime ustanove gde konstatuje, na primer, da je širina vrata „zadovoljavajuća“, „dovoljna“ i da ’’na žalost’’ nemaju rampe.

Osim delom ustanova iz oblasti zdravstva, koje delimično ispunjavaju zakonske zahteve, svi ostali ostali objekti nužni za nesmetani i samostalni život osoba sa invaliditetom nisu prilagođeni za korišćenje odnosno davanje usluga osobama sa invaliditetom. To dovodi do direktne diskriminacije ovih osoba jer ih sprečava da budu aktivni članovi koji učestvuju u društvenim tokovima, i predstavlja direktno kršenje relevantnih zakona.

Ipak, opšti je utisak daje došlo do povećanja nivoa svesti organa, odnosno ustanova o značaju problematike dostupnosti objekata i da ima primera uspešnih rezultata saradnje civilnog sektora i relevantnih organa. Sve je to ipak na individualnom nivou, a društvo nije uspelo da uspostavi sistemska rešenja za sprovođenje vlastitih zakona i da ukaže poštovanje prema svojim članovima.

Da, ohrabruje nas činjenica da u odgovorima na Zahtev većina subjekata najavljuje da će u predstojećem periodu uložiti dodatne napore u cilju usklađivanja svojih objekata sa propisanim standardima koji se odnose na osobe sa invaliditetom.

Ali je analiza ovogodišnjih odgovora i njihovo poređenje sa odgovorima iz prethodnih godina dovodi do neprihvatljivog zaključka uznemirujuća: zakon o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom se ne poštuje i ne primenjuje.

Print PDF

Osim naše svesti, osećaja za moral ili empatiju, nas – društvo – obavezuju zakoni da obezbedimo da ljudi koji žive sa invaliditetom imaju pristup i uživaju iste koristi u svim zgradama i objektima, sve usluge, programe i zapošljenje kao i svako drugi.

U Srbiji postoji zakon o zabrani diskriminacije kojim se utvrđuje sledeće: „Svako ima pravo na jednak pristup objektima u javnoj upotrebi …“ (čl. 17, stav 2.), „Diskriminacija postoji ako se postupa protivno načelu poštovanja jednakih prava i sloboda osoba sa invaliditetom u političkom, ekonomskom, kulturnom i drugom aspektu javnog, profesionalnog, privatnog i porodičnog života. “ „U pogledu sudske zaštite od diskriminacije osoba sa invaliditetom primenjuju se i čl. 41 do 46 ovog zakona“ (čl. 26, stav 1. i 3.), i da se podsetimo člana 41 koji glasi: „Svako ko je povređen diskriminatorskim postupanjem ima pravo da podnese tužbu sudu. Postupak je hitan.“ (čl. 41, stav 1. i 3.).

Povrh toga, kako predviđa član 26 stav 2. gorepomenutog zakona, Srbija ima i poseban zakon koji propisuje način ostvarivanja i zaštite prava osoba sa invaliditetom – zakon o sprečavanju diskrimanacije osoba sa invaliditetom. Ovaj zakon svojim članovima 13 i 16 posebno definiše pojam pristupačnog okruženja kao i obaveze nadležnih organa u obezbeđivanju slobodnog pristupa objektima u kojima se nalaze gradske/opštinske i državne ustanove.

Uprkos domaćem i međunarodnom zakonodavstvu, nema velikog napretka u predmetnim oblastima i osobe koje žive sa invaliditetom još uvek nisu u mogućnosti da polažu svoja prava na osnovna ljudska prava i slobode jer im je uskraćen neometan pristup javnim objektima i prostorima..

Da rezimiramo, javni organi u lokalnim zajednicama krše još najmanje 11 domaćih i međunarodnih zakona, ukljućujući sopstvene statute, neuklanjanjem arhitektonskih prepreka, a naši sugrađani su ušli u 21. vek nastavljajući svoju borbu da ostvare svoja ljudska prava da se kreću slobodno, da imaju pristup zdravstvu, obrazovanju, zapošljavanju, itd.

Zakoni o ljudskim pravima zahtevaju da se vlade, poslovne i druge organizacije u Srbiji prilagode potrebama svake osobe koja živi sa invaliditetom ukazujući pri tom poštovanje prema njihovom dostojanstvu, samo-poštovanju i osećaju lične vrednosti.

Print PDF

Nepoštovanje zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja

Pružanje blagovremenog odgovora na zahteve za dostavu informacija koji su bili poslati ustanovama je bila zakonska obaveza, ipak više od polovine (53.13%) nisu postupile po istom čime su direktno prekršile zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja.

Šta više, uočava se negativni trend u primeni zakona ove godine u odnosu na prethodnu jer neke ustanove koje su prethodnih godina odgovarale na zahtev nisu odgovorile na zahtev za dostavu informacija iz 2010. godine. Nepotrebno je naglašavati da nisu u pitanju pojedinci već ustanove na državnom budžetu i uglavnom gradski/opštinski ili republički organi vlasti, od kojih su neki odgovorni za sprovođenje zakona.

Kako je ovo bila četvrta uzastopna godina slanja zahteva za dostavu informacija, neke su ustanove i negodovale što im se opet postavljaju ista pitanja, ne shvatajući da se pitanja ponavljaju da bi se pratila primena zakona u godinama nakon usvajanja istih, kao i da posluže kao podsetnik predmetnim ustanovama vezano za njihove zakonske obaveze u pogledu potreba osoba sa invaliditetom.

Za neke republičke agencije odgovor je stigao centralizovano iz sedišta u Beogradu. U nepostupanju po zahtevima Mreže CHRIS za dostavu informacija uglavnom prednjače ustanove kulture i obrazovne institucije a ove godine su im se pridružile i ustanove u oblasti ostvarivanja zdravstvene zaštite. Na primer, nijedne godine nismo dobili odgovor od jednog Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje koji osim pristupne rampe na ulazu ima potpuno neprilagođenu unutrašnjost objekta za pružanje usluga osobama sa invaliditetom, tj. horizontalno i vertikalno kretanja kroz zgradu nije omogućeno. Sa druge strane najodgovorniji pristup zakonskoj obavezi dostavljanja odgovora na zahtev za informacije od javnog značaja pokazale su pet ustanova socijalne zaštite u Nišu.

Print PDF

Pokazujući upornost pri rešavanju ovog složenog pitanja, Mreža CHRIS je razvila strategiju da bi uključila sve zainteresovane strane na sistematičan način i da bi proizvela činjenice i brojke kao čvrstu osnovu za postizanje kvalitetnih rezultata u datom periodu na teritoriji u kojoj sprovodi svoje aktivnosti. Tako su ključne javne ustanove u Nišu, Negotinu, Novom Sadu, Novom Pazaru i Valjevu bile obuhvaćene anketom na temu stepena postignutih standarda za pristupačno okruženje krajem 2010. i početkom 2011. godine, po četvrti put uzastopno.

Nismo u mogućnosti da damo tačan broj osoba sa invaliditetom koji živi na teritoriji ovih pet gradova jer ne postoje službene statistike. Svetska zdravstvena organizacija kaže da najmanje 10% stanovništva koje živi na jednoj teritoriji čine osobe sa invaliditetom. U skladu s tim, oko 52.000 građana sa različitim tipom invaliditeta živi na teritoriji gradova u kojima se sprovodi projekat. Na taj broj treba dodati i broj osoba sa ograničenom sposobnošću kretanja i osoba sa malom decom da bi se došlo do krajnje cifre za ciljnu grupu.

U skladu sa zakonom o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja bili su poslati zahtevi za dostavu informacija organima lokalne samouprave, zdravstvenim, kulturnim i pravosudnim ustanovama, upravama policije, obrazovnim ustanovama, republičkim organima i agencijama, i javnim komunalnim preduzećima da bi se prikupili podaci o dostupnosti njihovih objekata osobama sa invaliditetom (OSI).

Anketna pitanja i odgovori

Da li objekat u kome se nalaze vaše prostorije ima rampu za pristup OSI i ako postoji rampa, koliki je njen nagib?

Koja je širina glavnih ulaznih vrata u objekat, a ako se sa rampe u objekat ulazi na druga vrata, koja je širina tih drugih vrata?

Da li na ulaznim i ostalim stepenicama u objektu postoje rukohvati?

Da li je obezbeđeno vertikalno i horizontalno kretanje OSI kroz zgradu korišćenjem liftova ili drugih pokretnih platformi i ako jeste, da li su njihove dimenzije adekvatne potrebama OSI?

Ako se usluge pružaju kroz šaltere, koja je njihova visina?

Da li u objektu postoji toalet koji je izgrađen po standardima za korišćenje od strane OSI?

Da li postoji korisnička signalizacija za osobe oštećenog vida i oštećenog sluha i koja?

Da li je neko od zaposlenih zadužen za asistenciju OSI i ako jeste, da li to lice zna gestovni govor?

Da li informacijsko-komunikacijski sistem, internet stranica, centar za telefonske pozive i slično, mogu koristiti OSI?

Koliko institucija je ispunilo svoju zakonsku obavezu shodno odredbama Zakona o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju OSI?

Ukupno je podneto 306 zahteva za dostavu informacija, a dobijeno je 118 (38,56%) odgovora koji su dati u zakonskom roku.

Print PDF

Anketa sa analizom sačinjava Brošuru koja takođe sadrži i zakonske propise i standarde koji propisuju projektovanje i izgradnju rampi za osobe sa invaliditetom, kao i zakonske standarde koji su obavezujući za lokalne samouprave u čijoj je nadležnosti uklanjanje arhitektonskih prepreka, i spisak nepristupačnih ustanova u ova četiri grada, tj. u Novom Pazaru, Novom Sadu, Valjevu i Negotinu.  U brošuri se nalaze i fotografije postojećih neupotrebljivih rampi i raskrsnica kao i nacrti pristupačnih rampi i raskrsnica koje su usklađene sa standardima.

Brošura se deli predstavnicima lokalnih vlasti, šefovima odborničkih grupa i odbornicima gradova Novog Sada, Novog Pazara, Negotina i Valjeva.

Na ovaj način Mreža CHRIS predstavlja ažuriranu situaciju i pruža pouzdane informacije svim primaocima budući da su oni zainteresovani akteri čija je službena dužnost i zakonska obaveza da deluju i obezbede uklanjanje arhitektonskih prepreka i sigurno i neometano kretanje osoba sa invaliditetom u svojim ustanovama i gradovima.

Publikaciju je podržao Balkanski fond za demokratiju i Ambasada Kraljevine Holandije.

Print PDF

Prema upitniku, od 118 ustanova koje su odgovorile, rampu ima 81 ustanova. Međutim, nisu sve rampe napravljene u skladu sa Pravilnikom, tj. u četiri od pet anketirana grada. Uz to, neke ustanove nisu upoznate sa odredbama Pravilnika što se može zaključiti iz dobijenih odgovora.

Što se tiče širine vrata, tu je bilo pridržavanja odredbama Pravilnika; pri tom mali broj objekata ima automatsko otvaranje vrata sa odgovarajućim pešačkim platoom ispred vrata. Postojanje zaštitnih rukohvata se obično vezuje za postojanje gelendera na stepenicama u unutrašnjosti objekata.

Vertikalno kretanje po objektu je omogućeno samo u objektima koji imaju lift, dok podaci o dimenzijama kabine lifta i dostupnost komandi na kontrolnoj tabli ne postoje. Slično tome, nema ni podataka o širini hodnika.

Šalter odgovarajuće visine za pružanje usluga ima samo mali broj ustanova. Na žalost dešava se da je u tim objektima ulaz nepristupačan tako da se do šaltera uopšte ne može doći. Isto tako, one ustanove koje imaju odgovarajuću rampu nemaju odgovarajuće šaltere.

Toalete koji su konstruisani za osobe sa invaliditetom imaju samo 17 ustanova i to uglavnom u oblasti zdravstvene zaštite, jedna za socijalnu zaštitu i manji broj obrazovnih ustanova. Ipak ovde je napravljen pomak u odnosu na prošlu godinu i to uglavnom na novoizgrađenim tj. rekonstruisanim objektima.

Korisnička signalizacija za osobe oštećenog vida i sluha od 118 objekata u 5 anketiranih gradova postoji u ukupno 10 ustanova. Ipak, u odnosu na prethodnu godinu, povećan je broj osoba zaduženih za asistenciju osoba sa invaliditetom: u odnosu na 16 ustanova prethodne godine, sada ih ima 60; a njih 13 zna gestovni govor. Informacijsko-komunikacijski sistemi postoje u 38 ustanova a u nekima navode postojanje centara za telefonski poziv, telefona i Internet prezentacija.

Ove godine je poseban naglasak u istraživanju primene zakona bio stavljen na obrazovne ustanove, te su sve škole i visokoškolske ustanove bile anketirane. Da ukratko ilustrujemo, samo jedna od 38 osnovnih škola u Novom Sadu ispunjava sve zakonske kriterijume za pristupačnost objekta; samo 4 od 22 osnovne škole imaju rampu za pristup objektu od kojih jedna ne odgovara propisanim tehničkim karakteristikama. U ostala tri grada situacija je uglavnom ista.

Print PDF

Analiza ankete je takođe predstavljala i alatku koju je projektni tim Mreže CHRIS koristio da napravi najrealističniju moguću procenu sredstava potrebnih za uklanjanje arhitektonskih barijera. Na osnovu ove analize i analize budžeta četiri grada za 2012. godinu definiše se posebna budžetska linija za uklanjanje arhitektonskih prepreka kao i iznos za budžetsku liniju za svaki grad.

I tu dolazimo do najvažnijeg specifičnog cilja ovog istraživanja, t.j. do definisanja budžetske linije koja će, pošto bude bila usvojena, otvoriti vrata za dalje procese javnog zastupanja i osigurati redovno uklanjanje arhitektonskih prepreka u predstojećim godinama. Na kraju, po usvajanju specifične budžetske linije u budžetima ovih četiri samouprava, Mreža CHRIS će moći da prati te procese do konačnog sprovođenja tj. do potpunog uklanjanja arhitektonskih prepreka u predmetnim gradovima – nadziranjem troškova odobrenih iznosa.

Međunarodni Dan osoba sa invaliditetom, 3. decembar 2011

Print PDF